30.01.2018.

Utorak.

Utorak je da želimo da što pre dođe petak. Jer, već smo isplanirali vikend. Ja u njegovoj pidžami, on u uniformi za posao. Budimo se rano, on ispija kafu i pali cigaretu. Oko nas izgužvana posteljina i pokrivači, na podu garderoba. Smejemo se. Ja govorim kako mora već jednom da sredi sobu, on da je važno da mu je u glavi sve kako treba. Ono, istina, bitno je. Kaže mi da ponekad ne zna šta hoće, a ja se uplašim da mene, eto, baš mene neće. Mada, to nikad na glas ne kaže ja znam da mene ne bi dao ni za šta.


S pravom sam se uvukla pod kožu, pa tu čekam svoje vreme. Onda kreće moja borba za mesto u tom njegovom haotičnom svetu. I ne planiram da se predam. Znam to dok me gleda, dok me drži za ruku, dok se grlimo... Koliko je samo vremena prošlo dok smo čekali ovaj trenutak. Potajno smo se nadali da će se dogoditi ovo. Potajno smo želeli da jedno sa drugog skinemo uključujući i ponos.


Znam, ranije nije mogao ni u oči da me gleda. Znam, ranije nisam smela da mu budem bliže. Jer znali smo, neke će se sile potruditi da nas privuku. On se plaši onoga šta mogu u njemu da probudim, ja se plašim onoga šta će od mene da napravi. Ali kad se svetlo ugasi a oči sklope, znamo da radimo ono što treba. 



Нема коментара:

Постави коментар