19.02.2018.

Suze koje ne isplačem.



Ne vidim više ništa jasno. Sve se pomutilo u mojoj glavi. Pokušavam da donesem prave zaključke. A u stvari se samo emocije zaključavaju, jedna po jedna. Sve brže i brže plafon se vrti pa onda sve stane za tren. A tren traje satima, vreme sporo prolazi. Ti ćutiš. Ja ćutim. Ponekad mi se čini da ti uopšte nisam važna. Ponekad se ponašaš kao da sam stvar. Znam da nisi svestan toga. Znam i da se ne vide one suze koje ne isplačem. Ali, veruj mi, one padaju. Nemoj. Nemoj to da radiš. Ja sam žrtvovala mnogo da bismo bili ovde gde jesmo.

Slušam te kako mi se obraćaš. Tvoj ton mi se ne sviđa. I opet, znam, ti ne primećuješ. Ti ne obraćaš pažnju koliko si hladan, kako se udaljavaš od mene, kako me guraš od sebe. Nemoj to da radiš. Nemoj. Pogledaj. Evo, uzmi ove male ruke i stavi ih u tvoje. Pogledaj u ove oči, u vrat, obraze, u lice...pogledaj u moju senku, u moje telo, u moje mladeže i ožiljke. Pogledaj. Uzmi. Uzmi sve, ispočetka i ponovo. Evo, uzmi sve. Jer, ja više ni sebi ne pripadam. I nemoj. Molim te, nemoj da radiš to što sada nesvesno radiš. Znaš da kad odlazim, odlazim u tišini. Nema potrebe za ovim. Neće biti nikakve drame, nikakvo lupanje vratima, nikakvih pogrdnih reči i suza. Ja kad plačem, plačem sama. A gde ćeš ti kad budeš opet sam?Gde ćeš kad opet zatvorim srce? Hoćeš li opet da hodaš napamet? Zar će sve biti kao pre? Zar ćeš da zaboraviš kakvim smo putem došli do ovde? Hoćeš li da me pustiš da lutam sama, opet bez cilja? Možeš li sebi da oprostiš to? I kako bi sa tim živeo? 

Nemoj to da radiš. Nemoj sebi. Nemoj nama. Nemoj da okrećeš glavu, da prećutkuješ i kriješ. Ja znam, ja osećam. meni ne treba da se kaže. Meni ne trebaju reči, ja vidim i ono što pokušavaš da se ne vidi. Srcem se najbolje vidi. Nemoj to da radiš. Nemoj meni. Evo, uzmi. Polupaj sve. Izlomi deo, pa još jedan i tako dok ne pokidaš sve ono što nas veže. Uradi to sada, preda mnom, želim da gledam kako se sve ruši. U suprotnom ne mogu da poverujem u to.

   

Нема коментара:

Постави коментар