30.03.2018.

Bombone u biblioteci.

Ne pamtim kad sam poslednji put pročitala neku knjigu. Imam već spremljene izgovore, i svaki je za nijansu bolji od onog drugog. Ali kad ih je ponestalo, probudila sam se ranije a sa mnom i želja za čitanjem. No, nisam htela to da kažem. Otišla sam u biblioteku po knjigu, dve ili tri... a vratila sam se sa važnom životnom lekcijom. U devet ujutru teško da ćete videti nekoga mojih godina na ulici a taman posla u biblioteci. Ali zato sam se susrela sa bakicom koja je takođe tražila nešto za čitanje. Između polica i knjiga tražila je nešto laganije, ja neki dobar triler. 



Čula sam je kako govori da njen muž kupuje bombone a onda ih deli deci na ulici. A zatim videla da vadi iz torbe čokoladu, i mnogo tih različitih bombona i stavlja sve to ispred bibliotekarke. Jednu milisekundu sam zastala a onda izdahnula setno. Da nam je više ovakvih ljudi! Uzela sam prva dva trilera sa police, i ne čitajući o čemu se u njima radi. Žurila sam da stignem da otvorim vrata toj ženi koja mi je dokazala da i dalje postoje mali heroji svakodnevnice. 



Ne treba. Mogu ja sama. Naravno da je to rekla. Znam da možete sami, ali eto, ja bih da uradim nešto za vas. Iako niste ni svesni šta ste upravo uradili za mene. Mislim. Ali ćutim. I srećna sam.



   

Нема коментара:

Постави коментар