15.04.2018.

O nama.


Ovu priču sam napisala tako što nipošto nisam htela da je napišem.
Sve češće mislim o tome kako zaboravljamo najvažnije stvari. I kako mislimo da te najvažnije stvari uopšte nisu važne. Kao, na primer, zagrljaj pred odlazak. Ili poljubac. Ili Volim te. Ili ne brini, biće sve u redu. Ja ne zaboravljam. To je i dobro i loše. Ponekad me to opterećuje. Ponekad mi pomogne da prebrodim neku situaciju. Ponekad zapamtim i ljude. Imena, likove, njihovu građu, boju očiju…Ali uvek, uvek zapamtim koji su osećaj u meni probudili kada sam došla sa njima u kontakt.

On je u meni budio nemir. Strah. Strepnju. Kada sam mislila na njega osećala sam kao da se u meni bore dva bića. Jedno Za i jedno Protiv. Bio je nepoznata ulica, mračna i tiha a ja sam se bojala da hodam u tom pravcu. Međutim, kada bismo se pogledali, a to se retko događalo, ja bih osetila mir i spokoj. On je mene retko gledao. Spuštao bi pogled, gledao bi u telefon. Znala sam da se i on mene plaši. Izbegavala sam da budem u njegovoj blizini. Izmišljala sam milon razloga zbog kojih ne treba da me odveze kući iako je kasno. Išla bih sama, u noć punu nekih drugih opasnosti, i ponavaljala sebi da je tako najbolje za mene. Kako sam mogla da znam da je to što radim upravo ono što ne treba da radim? Ne treba da bežim od sebe. Na distanci me je držalo i to što je i njegova garderoba mirisala na strah. A taj miris pomešan sa mirisom nikotina bio je opasan, terao me je na beg. Sećam se da smo jedne večeri šetali parkom, bio mi je blizu. Činilo se da pričamo gluposti, nepovezane rečenice, činjenice bez dokaza…jer nije nam bilo do priče. Volela sam da ga slušam ali nije mi bilo važno šta govori. Ne tada. Kada smo došli do njegovih kola predložio je da u njima sedimo malo i pričamo. Znala sam, ako to uradimo, svet će se okrenuti a ja ću postati njegova tu, pod zvezdama. Ne. Rekla sam da moram da idem. Ne sećam se gde sam to žurila i koga sam više lagala. Znam samo da sam otišla. Pobegla. Rastali smo se zagrljajem dužim nego obično. A znate već, tako se ne rastaje. Ako tako želite svemir se postara da se nikad ne rastanete.

Nakon te večeri ja sam nastavila sa  svojim životom. Mislila sam da sam ispunjena, voljena i srećna. Svakoga dana ponešto me je demantovalo. Moj tadašnji dečko me je zapostavljao. Nije obraćao pažnju na mene. Ja sam čekala da se to promeni umesto da ja nešto promenim. Tako sam napravila još jednu grešku u nizu. Nisam uzela stvari u svoje ruke. Zaboravila sam da sami sebi kreiramo put. U međuvremenu On me je češće zvao. Pričali smo dugo pred spavanje, i češće sam noći provodila tako nego sa svojim dečkom. I dalje sam mislila da imam sve što mi treba. Čekala sam da se promeni nešto. A onda sam shvatila da sam se ja promenila. Naizged, tek tako, preko noći. U stvari, put moje promene krenuo je posle onog zagrljaja na mračnom i pustom parkingu kada sam pomislila kako bi bilo lepo ne plašiti se.


Proces promene traje dugo, ali onda kad primetite promenu to je samo trenutak. Tada, bila sam ponosna na sebe. Činilo mi se da više nije mrak, da vidim jasnije, da znam šta želim. Želela sam Njega. Želela sam da me grli, ljubi i voli onako kako je pričao da bi me grlio, ljubio i voleo da sam njegova. Silno sam to želela. Nisam znala kako da se ponašam. Nisam znala da li treba da se javim, da pošaljem poruku. Znala sam samo da moram da budem sigurna u to što osećam. Bilo mi je potrebno da mu budem blizu. Htela sam da zadrhtim, da imam tremu, da ga gledam i da me gleda. Stalno sam razmišljala o tome kako mi zvoni telefon. Zatvorila bih oči i zamišljala da vidim njegov broj, njegovo ime, videla bih kako se javljam i skoro kao da bih čula njegov glas. Zaista se dogodilo. Toliko sam silno želela da se i dogodilo.





   

2 коментара: