20.02.2018.

Pred očima.

                            
           http://kvtes.tumblr.com/image/148839104845

Kako se sve na svetu poklopi kad treba i kako treba a da toga nismo ni svesni. Eto, ti si mi sve vreme bio pred očima. Međutim, nisam te videla. Magičnim načinom konačno sam otvorila oči. I nemaš pojma koliko sam zahvalna na tome, na tom osećaju da sam konačno tamo gde treba da budem. Ne znam ko je više lutao od nas dvoje. Ja sam pokušavala da opipam sopstveni puls, da shvatim šta želim. Kako nisam ranije shvatila da zapravo želim tebe? Tebe, koji si sve vreme bio tu, pred mojim očima. Bilo je previše mračno da bih te videla. A sada i kada zatvorim oči vidim beskrajnu svetlost koja me vuče ka tebi.

Evo, danas su rekli da neće biti sunca. Ali meni sija od kad sam se probudila. Sami biramo kako ćemo da gledamo na stvari. Ako se nešto ne dešava još ja znam da je to zbog toga što čeka pravo vreme. Najbolje stvari se uvek dešavaju u pravo vreme. Kao i mi. Zahvalna sam na osećaju koji nastaje u meni kad si mi blizu. Zahvalna sam na svemu što mi se desilo od kad si mi se desio. Zahvalna sam na uzdahu koji mi se otme kad me poljubiš. Zahvalna sam na tome kad vidim da uživaš u meni. I taj niz zahvalnosti se samo nastavlja tokom čitavog dana. 

Utišali smo strahove, pojačali emocije koje gajimo jedno prema drugom. I sad ništa drugo sem ljubavi ni ne čujemo. Nisam htela da me poljubiš, a želela sam to. Nisam htela tvoj dodir, plašila sam se da ćeš da me povrediš. Nisam želela da te gledam, jer znala sam... zaljubiću se, i u tvoj pogled i u tvoje grimase, u tvoje pokrete, u to kako nasloniš ruku na sto, u to kako se nasmeješ pa izbegneš da kažeš zašto si se nasmejao... Nisam smela da te pustim unutra. Unutra je bio haos. Ostala je pustoš, polomljeni delići od stakla svuda okolo zariveni. Nisam smela da krenem tim novim putem, a onda se pojavila svetlost i ja sam znala da sam stigla tamo gde treba da budem. 




   

19.02.2018.

Suze koje ne isplačem.



Ne vidim više ništa jasno. Sve se pomutilo u mojoj glavi. Pokušavam da donesem prave zaključke. A u stvari se samo emocije zaključavaju, jedna po jedna. Sve brže i brže plafon se vrti pa onda sve stane za tren. A tren traje satima, vreme sporo prolazi. Ti ćutiš. Ja ćutim. Ponekad mi se čini da ti uopšte nisam važna. Ponekad se ponašaš kao da sam stvar. Znam da nisi svestan toga. Znam i da se ne vide one suze koje ne isplačem. Ali, veruj mi, one padaju. Nemoj. Nemoj to da radiš. Ja sam žrtvovala mnogo da bismo bili ovde gde jesmo.

Slušam te kako mi se obraćaš. Tvoj ton mi se ne sviđa. I opet, znam, ti ne primećuješ. Ti ne obraćaš pažnju koliko si hladan, kako se udaljavaš od mene, kako me guraš od sebe. Nemoj to da radiš. Nemoj. Pogledaj. Evo, uzmi ove male ruke i stavi ih u tvoje. Pogledaj u ove oči, u vrat, obraze, u lice...pogledaj u moju senku, u moje telo, u moje mladeže i ožiljke. Pogledaj. Uzmi. Uzmi sve, ispočetka i ponovo. Evo, uzmi sve. Jer, ja više ni sebi ne pripadam. I nemoj. Molim te, nemoj da radiš to što sada nesvesno radiš. Znaš da kad odlazim, odlazim u tišini. Nema potrebe za ovim. Neće biti nikakve drame, nikakvo lupanje vratima, nikakvih pogrdnih reči i suza. Ja kad plačem, plačem sama. A gde ćeš ti kad budeš opet sam?Gde ćeš kad opet zatvorim srce? Hoćeš li opet da hodaš napamet? Zar će sve biti kao pre? Zar ćeš da zaboraviš kakvim smo putem došli do ovde? Hoćeš li da me pustiš da lutam sama, opet bez cilja? Možeš li sebi da oprostiš to? I kako bi sa tim živeo? 

Nemoj to da radiš. Nemoj sebi. Nemoj nama. Nemoj da okrećeš glavu, da prećutkuješ i kriješ. Ja znam, ja osećam. meni ne treba da se kaže. Meni ne trebaju reči, ja vidim i ono što pokušavaš da se ne vidi. Srcem se najbolje vidi. Nemoj to da radiš. Nemoj meni. Evo, uzmi. Polupaj sve. Izlomi deo, pa još jedan i tako dok ne pokidaš sve ono što nas veže. Uradi to sada, preda mnom, želim da gledam kako se sve ruši. U suprotnom ne mogu da poverujem u to.

   

18.02.2018.

Moram nešto da ti kažem.

Slušaj, moram nešto da ti kažem. Nisam sigurna od kada to traje. Ponekad mi se čini od kad te znam. Nisam sigurna kako da izračunam brzinu kojom smo ušli u sve ovo. Oboje smo na vrtešci a bojimo se visine. Ja malo manje ti malo više. Danju se ne plašimo, pa se noću prestravimo kad shvatimo da spavamo jedno pored drugog, a srca nam se smeše, prsti prepliću... Slučajno me dodirneš dok spavam pa budeš svestan mog prisustva a ja ujutru zateknem svoju četkicu za zube u tvom kupatilu. Dešava se, zaista se dešava. 

Bojali smo se gluposti. Ti si mislio da sam previše mlada, ja  da ću ludo da se zaljubim. Obe te stvari su činjenice. Kao i to da smo previše vremena potrošili na čekanje. Sada je pravo vreme za nas. Ja osećam to iz srca, iskreno i jako. Sada mogu da ti se dam onako kako ranije nisam mogla. Sada možeš da me voliš kao ženu, strastveno i snažno. Možeš da me imaš, onako kako želiš. Sada te se ne plašim.

Slušaj, moram da ti kažem. Ne znam da li smem. Ne znam kuda će nas to odvesti jer ova ljubav vodi nas čak i kada mi mislimo da vodimo nju. Bila sam hrabra kad sam ti došla toliko blizu da sam čula kako nam srca kucaju. Bila sam previše luda kad sam prišla toliko da sam osećala tvoj dah na svom vratu. Bila sam već zaljubljena kada sam te pustila da me celu ogoliš, do kože, do svih mojih nerava i skrivenih mapa. 

Slušaj me.Do neba. Do zvezda. Do beskraja. Do mesta gde se spaja moguće i nemoguće. Do izvan granica. Do uzdaha i udaha. Volim te.



15.02.2018.

Ponekad.

Ponekad mi se čini da se sve brige ovog sveta sruče na moja nejaka leđa. Tu prenoće, pa onda ranim jutrom ponovo pritiskaju i bole. Ponekad brinem o najbanalnijim stvarima, a onda te brige rastu. Hrane se strahom, strepnjom, sumnjom... Od gladne dece preko globalnog zagrevanja do brige o budućnosti. Sve se to odjednom sakupi i tišti. A ja želim da živim kao da ne postoji sutra, kao da se ne dešava ni jedan trenutak sem ovog SADA. 




To moje SADA, to si ti. I znam, ponekad nisi svestan toga, ponekad se samo zagledaš u moje oči i ne slutiš ništa. Ili slutiš sve. A ja ćutim. Jer znam, ako krenem da govorim reči će prerasti u suze. Onda ćeš misliti da sam tužna. A nisam.

Plakala bih od sreće. Ponekad. Onda kad setim da se brineš za mene pa ti se na čelu stvori ta još jedna bora sa mojim imenom. Onda kad me poljubiš u ruku, onako, jer ti tako dođe. Onda kad očima kažeš i više nego što misliš da si rekao. Onda... kad moje telo postaje tvoje, a ja uzdahom odgovorim na tvoju želju. Tada.




I mogla bih satima da nabrajam. I ne bi bilo dovoljno. Bilo bi malo vremena da se opiše, malo da se napiše, malo da se oseti, malo da se shvatiPonekad to moje SADA, to naše SADA traje kao tren...Onda se hvatam za sitnice, za svaki dodir i svaki pogled. Jer želim da pamtim. Jer želim da nosim sa sobom. Svaki drhtaj, svaki treptaj, svaki uzdah. Ponekad, čini se, ja moram da odem, ponekad se čini da moram da odem baš daleko. Tad se uhvatim za osećaj. I ne puštam. Kad pustim brige se vrate.


Ponekad imam osećaj da gde god da odem, ti ćeš biti ono čemu ću da se vraćam. Ponekad kao da me nikada ne bi ni pustio da odem. Ponekad zaboravim gde sam, ali znam da sam na sigurnom. I ponekad, ali samo ponekad, posumnjam u naše SADA.Jer, svaki put me uveriš u suprotno. 

08.02.2018.

Kad reči ožive...

Kažu da izgovorene reči ožive vremenom. Od kad to znam, pazim šta pričam. Govorim samo o lepom. Ne spominjem tebe, ne spominjem prošlost. Ne govorim šta je bilo, već ono što je sada. A sada je ljubav. Neizmerna ljubav prožima moje telo, prolazi kroz moje vene i hrani moje srce. To je sada. To se dešava. Te reči žive u svetu u kojem sam i ja, vidim ih na ogledalu, na ormaru, na zidovima. Voljena sam.


Ako treba već nešto da oživim, hajde da oživim lepo. Hajde da oživim lepe emocije, hajde da se osećam dobro. Ja se osećam dobro. Ja se osećam odlično. Neka takve reči žive. Ne spominjem loše, ne govorim šta je bilo. Bilo je i prošlo je. Ja živim sada. Ne sutra, i ne od sutra. Moj život počinje sada.


Ako treba nečemu da dam oblik i dušu neka oživim ljubav. Prema svima. A najviše prema sebi. Ako treba nekog da volim neka volim sebe. Ta ljubav će se preneti i na druge ljude. Živeće uvek tu, između mene i svih ostalih, u vazduhu, u prostoru... Neka živi ljubav! Neka živi istina. Istina je, da sam ja ispunjena, voljena žena. Istina je da govorim ono što već jeste i što postoji. Govorim sa namerom da bude, jer čim izgovorim tako je.


Ja sam srećna. Ja sam voljena. Ja radim posao koji volim. Ja imam partnera koji me poštuje. Ja sam ispunjena. Ja sam zdrava. Ja sam vredna, hrabra, mudra... Ja sam svesna sebe i toga da sve što izgovorim tako već i jeste.



06.02.2018.

Onime što jesam, time te ljubim.

Ne pokušavaj da me oblikuješ po sebi jer onda to neću biti ja. Biće to neka žena, po tvojoj meri i kroju ali biće glupo da je zoveš mojim imenom. Neću se odazvati. Meni, ona će biti strana, neću je prepoznati u ogledalu a ona prava ja će se stalno boriti da ispliva na površinu. Na kraju, prava ja će se ugušiti, a ta nova ja postaće bezlična. I biću tvoja ali svoja nikako. I zato, ne pokušavaj da me menjaš.




Pusti da se menjam zajedno sa tobom. Pusti da napravimo korak napred zajedno, a da unazad pogledamo samo ponekad, kad već budemo daleko. Pusti da se prilagodim, ali nemoj da me menjaš. Nemoj uzalud da se trudiš, da trošiš energiju na takve stvari. Uzmi me za ruku pa me odvedi da vidim kako ti vidiš ovaj svet. I pusti, samo pusti da se prilagodim, da oblikujem svoje želje po tvojim željama. Pusti da počne da me zanima ono što tebe zanima, pusti. Jer, ja sam tebe već pustila u svoj svet. 



Ti koračaš tako pažljivo. Ali ne gledaš na svet mojim očima. Onda se raziđemo na trenutke, ne razumemo se potpuno, i to potpuno shvatamo. Brzo se pronađemo jer jedno od nas dvoje uvek je spremno na kompromise. Pronađemo se, u mraku, usnama i rukama. Dodiri nas zbliže, poljupci vežu. Ali opet, ti pokušavaš da me menjaš. Kažeš nemoj ovo, pa nemoj ovako... A ja hoću na svoj način da ti pokažem ono što ja vidim dok te gledam, dok te grlim, dok je moja ruka u tvojoj...



Pusti. Pusti da me promeni ljubav, da me oblikuju želje, da me strast učini divljom, tvoja nežnost pitomom. I pusti...da se te dve mene ponekad zbliže i da budem ono što jesam. Jer onime što jesam, time te ljubim.





01.02.2018.

Recenzija - NIVEA micelarni šampon

Odavno nisam pisala o nekom proizvodu. Malo sam se zasitila toga, bilo mi je naporno da pišem favorite jer ih je bilo previše za prošli mesec. Ali, eto, mislim da mi više odgovara da pišem kraće recenzije o jednom proizvodu. Danas je u pitanju šampon. Moja kosa se brzo masti u korenu a krajevi su relativno suvi. Pored šampona koristim i masku pre pranja jer mi tako odgovara, a regenerator izbegavam jer mi kosa bude slepljena što u mom slučaju stvarno nije neophodno.



Zanimalo me je jako kako to micelarni šampon? A pošto je već bilo vreme da promenim šampon eto prilike! Konačno sam odlučila da ne kupujem litarske šampone jer moja kosa  ih se brzo zasiti, a takvi šamponi traju i traju i traju... Micele prodiru dublje u kožu glave i efikasnije je čiste. 


Prvo što sam primetila je da ima osvežavajući miris. Meni je to jako važno za šampon. Pa i za kupke. Ali šampon nekako treba da miriše na čisto, pa ne volim teške mirise šampona. Mene podseća na kombinaciju limuna i zelene trave. Šampon je providan, i postoje dve vrste. U roze i u tirkiznoj ambalaži. Po mom tipu kose ja sam izabrala tirkizni.  Što se njegovom učinka tiče, može da produži pranje kose za još jedan dan u mom slučaju, uz pomoć šampona za suvo pranje, što mu dođe nekih tri dana bez pranja. Za mene to je uspeh! Mada, ovim šamponom možete prati kosu svakoga dana, neće ošteti kožu glave i dovesti do iritacije. Nisam primetila da mi se od njega pojavila perut a ni svrab, čemu sam sklona kada su šamponi u pitanju.



Predhodni post : Utorak.